Победник

НИКОЛА ЈАКШИЋ, БУДУЋНОСТ СРПСКОГ ВАТЕРПОЛА
На духовним темељима
Победа је, пре свега, стање духа и питање карактера. Плод вертикале вредности. Постоји та енергија међу нама, и на борилишту и на трибинама, и спортисти то осећају, нарочито када играју у својој земљи. Ради се о препознавању. Људи осећају колико дубоко и искрено желимо да се боримо за заједничку ствар, да донесемо радост. Нема ту обмане. То постоји или не постоји. Највиши ниво успеха нису медаље, него да те твој народ препозна као свог шампиона

Пише: Дејан Булајић
Фото: Ватерполо савез Србије, Архива саговорника


Када се најбољи српски ватерполисти разиђу по својим клубовима, мало ко да уопште примећује њихове наступе. Када се окупе у репрезентацији и поново уђу у радарско поље јавности настројене врло критички, они само настављају високи ритам обавеза, кроз које, као изузетак, протрчи тек понека слободна недеља. Ако је веровати тврдњи да младост лакше подноси тешке изазове, онда од репрезентативца Николе Јакшића не очекујемо рефлексе умора. Међутим...
– Клупска сезона је била тешка као туч. Мој „Ференцварош” је тријумфовао у Лиги шампиона, али прилику за дуго славље нисмо добили. Само пар дана после тога окупили смо се у репрезентацији уочи летње сезоне која нам је, кроз финални турнир Светске лиге, донела пласман на Олимпијске игре, а после тога и припреме за Светско првенство. Тај ритам је понекад заиста тешко испратити и сви смо жељни предаха, али за њега очигледно нема времена.

Хоћу ли погрешити ако кажем да је добро што талентована деца не схватају колико је спорт захтеван, када почну да улазе у њега?
Добро је што то нисам знао тада, а нисам ни могао знати јер сам у ватерполо ушао са непуних осам година. Тада је то било привлачно дечачко откриће, које ме је потпуно освојило. Како је време пролазило, обавезе су постајале све озбиљније, али нико у том раном периоду не може да наслути како заиста изгледа врхунски спорт. Тек када уђете у њега, постанете свесни шта он тражи, али и шта нуди. Ако има довољно љубави и жеље, као што је био случај са мном, онда нема одустајања. Али, морам признати да су напори такви да се то једва подноси. Поново ћу се вратити на финални турнир Светске лиге. Шест утакмица у шест дана, а само победник иде на Олимпијаду. Такви изазови су понекад нехумани. То вам кажем ја који имам двадесет две године. Можете мислити како то подносе они старији.

После искустава које сте стекли, да ли бисте волели да ваша деца једног дана крену спортским путем?
Искрено, бих. Друго је већ питање да ли бих желео да се баве ватерполом. Сигурно је да деца кроз спорт стичу здраве навике и да он нуди обрасце здравог одрастања. Хоће ли из тога проистећи професионална каријера или само рекреација, то зависи од бројних услова на које родитељи не треба пресудно да утичу. Мислим да многи од њих греше јер инсистирају на нечему што понекад чак ни њихова деца не желе. То је погрешан метод, јер се на силу ништа не постиже. Дете треба да буде то које доноси одлуку о томе шта жели, а родитељи да га усмере и подрже.

ОБРАСЦИ БОРБЕ ЗА ВРЕДНОСТИ

Мислите ли да ће спорт, са својим строгим критеријумима, моћи да се одупре савременим трендовима који обећавају лаку животну причу?
Сасвим је извесно да ће многа талентована деца због широке понуде лаких садржаја кренути путем који није налик спортском, или неком другом који такође подразумева велика одрицања. Али ту бих поново указао на родитеље. Ако децу од малена затрпају видео игрицама и којекаквим инстант садржајима, тешко да ће било који озбиљан напор током живота моћи да их инспирише. Опет кажем, не морају сви да буду успешни каријерни људи, али мислим да је корисно навикавати децу од малена и на нешто што представља напор, јер без њега нема озбиљних резултата. Зато сам уверен да ће спорт остати привлачан за довољан број талентованих, а исто тако и вредних дечака и девојчица.

Ви сте током сазревања показали жељу не само за спортско, већ и за академско усавршавање. Како сте то успевали да уклопите?
Нисам сигуран да заслужујем похвале на том плану, јер сам пропустио да неке ствари већ приведем крају. Уместо да сам на четвртој години Правног факултета, ја сам још увек на трећој, јер једноставно, због обавеза у Будимпешти, не стижем да се више посветим студијама. У протеклој години положио сам само један испит, али се полако враћам и то ћу такође довести до краја. И у томе сам, као и у спортском сазревању, захвалан мојим родитељима. Они су ми показали који су основни животни циљеви и колико је важно школовање. У основној школи био сам вуковац, у средњој сам био међу најбољима, али већ тада сам због свакодневних тренинга имао отежан ритам. Студије су само привремено уступиле место спорту у мом животу, али сам уверен да ћу им се вратити на довољно убедљив начин, као што то чиним и у спорту.

Рано сте стекли поуку да се до најкрупнијих плодова стиже најтежим путем.
Углавном захваљујући мојим родитељима који су умели јасно да ми предоче цену успеха. Али, чак и да нисам то осетио на својој кожи, био бих спреман да то потврдим. Увек је тако било, а увек ће и бити. До врхова се не стиже пречицама.

Да ли је то порука коју бисте упутили онима који још увек сањају о каријери испуњеној великим успесима?
Наравно. Онај ко није спреман да превазиђе сопствене могућности углавном тавори у просечности. Дати више од максимума, дати 110 процената себе – то је начин на који се остварују највиши циљеви. При том, нема места размишљањима о томе шта се жртвује да би се истрајало у ономе што радимо. Ако се ценкамо са оним што волимо, онда нам није место ни у спорту, ни у нечему другом довољно озбиљном. Ако дајемо више од свог максимума, то ће нам се исплатити, кад тад. Можда не у спорту, али на неком другом плану, у некој другој делатности, свакако. То је драгоцена навика која се стиче за читав живот и негде ће донети плод. Силни труд који се улаже никада није узалудан. Морамо превазилазити себе да бисмо коначно и од других били успешнији.

ДРАГОЦЕНОСТИ КОЈЕ НЕ ПРИМЕЋУЈЕМО

Да ли вам је спорт нешто и одузео?
Како да не! Могао бих вам дуго причати о пропуштеним екскурзијама, дружењима са блиским људима, изласцима, одласцима у биоскоп или позориште, о времену које нисам поделио са својом генерацијом, због обавеза у клубу или репрезентацији, због тренинга и утакмица. Знам ја како изгледају тренуци опуштености, лишени строгих правила и дисциплине, али знам и у име чега сам их жртвовао. Било би страшно да се та жртва није исплатила. Али, на срећу, јесте и то ми пружа пуну сатисфакцију.

Једног тако амбициозног и оствареног човека вероватно прате и многа друга интересовања?
Филм је моја пасија. Уживам у филмовима и волим да идем у биоскоп. Када су у биоскопе увели 4Д технологију, одушевио сам се. Посебно су ми драги научно-фантастични и филмови у којима има много акције тог типа. Када ме питају шта волим да гледам, понекад кажем да је то „оно када прескачу са зграде на зграду”, па се заједно засмејемо. У сваком случају нисам избирљив у жанровима. Радо погледам комедије, драме, хорор, и све оно што ми држи пажњу. У музици сам флексибилан. Слушам и домаћу и страну, зависно од тога како сам расположен. Од када сам у Будимпешти доста читам и то је, углавном, опет научна фантастика. То ми прија после напорних тренинга и утакмица. Када мало боље размислим, ништа за похвалу већ дуго нисам прочитао и то баш тако напишите.

Јавља ли се носталгија током боравка у Будимпешти, мада нисте много далеко од своје земље и родног града?
Наравно да постоји чежња за родним крајем и само се питам како би била изражена да сам много даље, него што сада јесам. Недостаје ми све оно што желим да сачувам у свом животу – моја породица, драги људи, пријатељи, изласци, места за која ме вежу нарочите успомене. Тек када одете из свог краја схватите колико заправо има драгоцених места у нашим животима, на која углавном не обраћамо пажњу док у њима трајемо. Изгледа да треба отићи и на неком далеком месту се осамити да бисмо увидели колико нам значе неке успутне станице у нашем времену. Зато и не волим дуго да се задржавам када негде одем. Брзо се враћам јер се овде најбоље осећам.

ОД ТОГА НЕМА ВИШЕГ

Један сте од оних који имају прилику да увиде, поређењем са другима, шта је то заиста вредно у народу којем припадате?
Давно је речено – свуда пођи, али кући дођи. Где год да сам био и како год да сам проводио време, никада ми није било добро као што је код куће. Био сам у прилици да упознам друге земље, ево сада сам у Будимпешти која је слична Београду, али нигде не постоји оно што можете осетити у нашој средини. То је стање духа, то је титрај бића које реагује на просте животне приче. Знам да и међу другима постоје сличне особености, али мени су наше посебне. Разумем их, реагујем на исти начин, смејем се, тугујем, радујем. То смо ми, а у склопу тога – то сам ја и не бих ту ништа мењао.

Због таквог односа, својственог многим вашим колегама, јавност већ дуго на српске спортисте гледа са посебним симпатијама?
То је енергија која струји међу нама и коју спортисти осећају, нарочито када играмо у нашој земљи. Мислим да је у питању препознавање. Људи осећају колико желимо да им подаримо радост због освојених медаља. Нема ту обмане. То постоји, или не постоји. На „Ташмајдану” је лила киша као из кабла, али нико није отишао. „Арена” се тресла са нама на шампионату Европе. Да није тако, ко зна да ли би у нама постојао такав динамит, таква жеља да будемо најбољи. Највиши ниво на скали успеха нису медаље, већ ако те твој народ препозна као свог шампиона. Изнад тога не постоји ништа више.

Докле ће трајати бајковита прича српског ватерпола?
То је тешко рећи, јер прави квалитет не мора увек да се испољи и кроз одличан резултат. Видели сте и сами да поред нас има одличних репрезентација, од којих нас деле само нијансе. Приоритет нам је Олимпијада у Токију, па смо на Светском првенству играмо са подмлађеним саставом, што наговештава скору смену генерација. После Токија то ће се и догодити, али сам уверен да ће они који остану у репрезентацији и они који ће тек доћи, успети да сачувају висок рејтинг српског ватерпола.

***

Браво, сине
Родитељи су вас усмеравали и подржавали у свему што је од животног значаја за вас. Како данас реагују на оно што радите?
Помно прате све што радим, деле моју срећу и задовољство... и понекад ми кажу: „Браво, сине!”

***

Дух и карактер
Како објаснити феномен српског спорта, у његовим најсветлијим примерима?
То је такође стање духа и нашег карактера. Спремност да надмашите и самог себе, да увек дате више него што и сами мислите да можете. Одлучност да се први скаче у ватру и да се не одустаје, чак и када вам се чини да нема наде.

 

Женско иновативно
предузетништвo
Искуство
као подршка


Реализацију
пројекта подржало

Кабинет Министра
за иновације и
технолошки развој

-----------------------


У продајним
објектима Трафике
од сада можете купити
Националну ревију

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 82 - руски

Србија - национална ревија - број 81 - руски

Србија - национална ревија - број 80 - руски

Србија - национална ревија - број 79 - руски

Србија - национална ревија - број 78 - руски

Србија - национална ревија - Туризам 2020.

Србија - национална ревија - Број 77

Србија - национална ревија - Број 76

Србија - национална ревија - Број 75Србија - национална ревија - Франкфурт
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - Москва
Србија - национална ревија - ПекингСрбија - национална ревија - број 74
Србија - национална ревија - број 73
Serbia - National Review, Leipzig
Србија - национална ревија - број 72Туризам 2019.Србија - национална ревија - број 71Србија - национална ревија - број 70
Србија - национална ревија - број 69Србија - национална ревија - број 68Туризам 2018.
Србија - национална ревија - број 66
Молитва без престанка
Србија - национална ревија - број 65Србија - национална ревија - број 64
Србија - национална ревија - број 63
Србија - национална ревија - број 62Србија - национална ревија - број 61
Србија - национална ревија - број 60

Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 59
Србија - национална ревија - број 58
Србија - национална ревија - број 57
Србија - национална ревија - број 56
Србија - национална ревија - број 55
Србија - национална ревија - број 54
Туризам 2016
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Српска - национална ревија - број 12-13
Serbia - National Review - No 51
Српска - број 10-11
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 49
Serbia - National Review - No 48
Туризам 2015

Serbia - National Review - No 47Serbia - National Review - No 46, russianSerbia - National Review - No 45Srpska - No 6
SRPSKA - National Review - No 5Tourism 2014SRPSKA - No 2
SRPSKA - No 1
Tourism 2013
SRPSKA - National Review - Special Edition

Battle above Centuries
Legends of Belgrade
History of the Heart



Едиција УПОЗНАЈМО СРБИЈУ

ГУЧА - ПОЛА ВЕКА САБОРА ТРУБАЧА (1961-2010)
Чувар светих хумки
Србија од злата јабука - друго издање
Orthodox Reminder for 2013
Пирот - Капија Истока и Запада
Беочин - У загрљају Дунава и Фрушке Горе
Србија, друмовима, пругама, рекама
Србија од злата јабука
Туристичка библија Србије

Коридор X - Европски путеви културе
Београд у џепу
Тло Србије, Завичај римских царева
Добродошли у Србију